PRAVNI ZAPISI • Godina XI • br. 2 • str. 413-460
USTAVNI OTPOR PRAVU EVROPSKE UNIJE: USTAVNI SUDOVI I TEST SUKOBA USTAVNOG IDENTITETA
Dr Marco Galimberti
Postdoktorand u oblasti ustavnog prava, Univerzitet Milano-Bikoka
e-mail: m.galimberti16@campus.unimib.it
Prof. dr Stefania Ninatti
Redovna profesorka ustavnog prava, Univerzitet Milano-Bikoka
e-mail: stefania.ninatti@unimib.it
.
.
Pravni zapisi, br. 2/2020, str. 413-460
Originalni naučni članak
KLJUČNE REČI
ustavni identitet, ustavni sudovi, evropski konstitucionalizam, evropske integracije, ustavni otpor.
APSTRAKT/REZIME
Novija praksa ustavnih sudova država članica Evropske unije, koja se tiče sukoba ustavnog identiteta unutar Evropske unije, naglasila je snažno približavanje nacionalnih ustavnih sudova u načinu na koji tretiraju te sukobe: čak i ako se pođe od toga da svaki sud i svaki pravni poredak u Evropi ima svoju pravnu tradiciju, zajednički trend u tretiranju ustavnog identiteta jasno je uočljiv. Cilj ovog rada je da ukaže na sve već i intenzitet otpora ustavnih sudova pravu Evropske unije i proceni ustavne implikacije tog otpora na proces evropskih integracija. U radu se prvo analizira preliminarno pitanje pojave ustavnih narativa u procesu evropskih integracija. Ukazuje se da su ustavne tradicije i ustavni identiteti država članica gotovo prirodno zauzeli središnje mesto u evropskim integracijama, u nekim slučajevima kao njihov sastavni element, a drugim kao pandan tekućem napretku tog procesa. Da bi se analizirale ustavne komponente sistema EU, prvo se razmatra postepeni razvoj koncepta „ustavne tradicije zajedničke državama članicama“ i koncepta „ustavnog identiteta“, kao osnovnih elemenata čitavog evropskog konstitutivnog procesa, zaključno sa uključivanjem posebne odredbe koja govori o nacionalnom identitetu država članica u Ugovor iz Lisabona (član 4, stav 2. Ugovora o Evropskoj uniji).
Potom se razmatraju relevantni odgovori ustavnih/vrhovnih sudova iz uporedne perspektive, odnosno njihova praksa koja se tiče „rezerve ustavnog identiteta“, uključujući i praksu kontrole akata EU na osnovu „ultra vires“ doktrine, sa ciljem da se utvrde obrasci ustavnog otpora koji se mogu identifikovati u procesu evropskih integracija. Posebna pažnja u ovom radu poklanja se odluci Saveznog Ustavnog suda Nemačke donetoj 2020. godine u predmetu PSPP, koja predstavlja vrhunac narativnog otpora ustavnih sudova pravu EU, a kojom je ovaj sud ustanovio da je Sud pravde Evropske unije, odlukom u predmetu programa javnih nabavki Evropske centralne banke, prekoračio nadležnost Evropske unije. Time se pokazuje da su nacionalni ustavni sudovi spremni da povuku crvene linije evropskom procesu konstitucionalizacije kad god se on dotakne osnovnih ustavnih pitanja. Zbog toga se na praksu ustavnih sudova može gledati kao na zastoj u napretku evropskih integracija.
Međutim, praksa ustavnih sudova može se posmatrati i u perspektivi dijaloga između sudova: na kraju krajeva, nacionalne ustavne sudije odlučile su da ne izbegavaju konfrontaciju sa svojim nadnacionalnim kolegama, tražeći od Suda pravde EU da interveniše kroz prethodni postupak iz člana 267. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije. U određenoj meri zapravo su prepoznali da se postojeći višestepeni sudski postupak može primeniti i na ustavne sporove, tačnije, na sukobe zasnovane na ustavnom identitetu. Upravo uzajamnom interakcijom po pitanju ustavnog identiteta, sudovi određuju suštinu i postavljaju granice fluidnim konceptima nacionalnog ustavnog identiteta i ustavnog identiteta EU, kako bi se izbegli sukobi u najkritičnijim slučajevima između dva suprotna stava u pravnoj teoriji. Izraz „ustavni otpor“ koji se koristi u ovom radu, dakle, odnosi se na mač sa dve oštrice, odnosno na neku vrstu prizme kroz koju možemo sagledati pozitivne i negativne strane razvoja evropskog konstitucionalizma.