PRAVNI ZAPISI • Godina VIII • br. 1 • str. 5-19
ŠTA SU PRECEDENTI I KAKAV BI STAV TREBALO DA IMAJU SUDIJE PREMA PRECEDENTIMA? ODGOVORI KOJE NUDI JURISPRUDENCIJA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA
Prof. dr Dragoljub Popović
Professor, Union University Law School Belgrade,
Former Judge of the European Court of Human Rights
e-mail: dragoljub.popovic@gmx.net
.
Pravni zapisi, br. 1/2017, str. 5-19
Originalni naučni članak
KLJUČNE REČI
precedent, razlikovanje, odstupanje, obavezujuća primena, sprovođenje pravde
APSTRAKT
Pravnik obrazovan u duhu evropskog kontinentalnog prava često je sklon da tvrdi kako u njegovoj zemlji presedan ne obavezuje sud. Kao razlog za to lakonski se navodi činjenica da ta zemlja ne pripada pravnome krugu anglosaksonskog prava. Ovakvo tvrđenje treba, međutim, razjasniti. Autor članka postavlja pitanje da li to znači da sudija može jednog dana presuditi u korist tužioca, a sledećeg u istovetnoj vrsti spora u korist tuženoga? Odgovor na ovo pitanje mora biti odrečan, što pokazuje da je pitanje o vezanosti suda ranijom presudom kompleksnije nego što izgleda na prvi pogled i upravo nadilazi pravne porodice. Ono je univerzalnog karaktera i u vezi je sa samim pojmom pravde. U anglosaksonskom pravu se smatra da svaka presuda ima odlučujući sastojak, ono što je sudiju navelo da presudi onako kako je presudio. Taj sastojak se zove ratio decidendi i u suštini samo taj element presude obavezuje sudiju. Zato se sudija, kad presuđuje spor, pita da li je predmet koji treba da presudi istovetan s prethodnim, koji se ukazuje kao presedan. Ako jeste, sudija se povodi za presedanom. Ako nađe da dva slučaja nisu istovetna, mora to valjano obrazložiti i pribeći onome što se zove razlikovanje slučajeva.
U engleskom pravu je pravilo o primeni presedana fiksirala jedna načelna izjava najvišeg suda od 1966. godine, koja je postavila pravilo. To pravilo kaže da je engleski najviši sud vezan sopstvenom ranijom odlukom, ali da uprkos tome od ove može odstupiti kad za to nađe opravdane razloge. Valja primetiti kako je ovaj stav samo uobličio shvatanje o ulozi presedana koje se u praksi polako stvaralo tokom vekova. Evropski sud za ljudska prava nije imao nikakvo uporište za primenu doktrine presedana u tekstu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali je u praksi razvio shvatanje koje uvažava ulogu presedana.
U jednom nizu presuda, koje su u članku podvrgnute raščlanjivanju, Evropski sud je donosio svoje izreke povodeći se za ranijim presudama. To je dovelo do formulisanja jedne vrste pravila koje se ponavlja u praksi Evropskog suda i svedoči o odnosu njegove jurisprudencije pre- ma presedanu. Evropski sud polazi od sasvim suprotnog stava u odnosu na onaj kojim se rukovodio najviši sud u Engleskoj. Po shvatanju evropskih sudija, presedan načelno ne obavezuje, ali se uprkos tome obavezno primenjuje iz razloga pravne sigurnosti i jednakosti pred zakonom. Poređenje dvaju pristupa problemu presedana pokazuje konvergenciju shvatanja engleskih i evropskih sudija. Dok oni prvi smatraju da presedan obavezuje, ali se od njega ipak može odstupiti kad to zahteva pravičnost, ovi drugi su mišljenja da presedan načelno ne obavezuje, ali ga se ipak moramo pridržavati iz razloga pravne sigurnosti i jednakosti pred zakonom.