PRAVNI ZAPISI • Godina XI • br. 1 • str. 121-140
SREDNJOVEKOVNO SRPSKO PRAVO O NASLEĐIVANJU
Prof. dr Srđan Šarkić
Redovni profesor u penziji, Pravni fakultet Univerziteta u Novom Sadu
e-mail: srdjansarkic@gmail.com
.
.
Pravni zapisi, br. 1/2020, str. 121-140
Originalni naučni članak
KLJUČNE REČI
Dušanov zakonik, Prohiron, „Zakon gradski“, Syntagma Matije Vlastara, testamentalno nasleđivanje, intestatsko nasleđivanje, testament.
APSTRAKT/REZIME
U srednjovekovnom srpskom pravu imamo vrlo malo podataka o nasleđivanju. Nijedan testament nije sačuvan, a o zakonskom nasleđivanju govore samo članovi 41. i 48. Dušanovog zakonika. Najverovatnije da se sebarsko (nevlasteosko) stanovništvo, živeći u velikim, kolektivnim porodicama (takozvanim „zadrugama“), prilikom nasleđivanja držalo pravila običajnog prava, dok je vladajući sloj (vlastela) prihvatio odredbe vizantijskog prava.
Vizantijsko pravo tretira zakonsko nasleđivanje prema pravilima rimskog prava, korigovanog u dve Justinijanove novele: CXVIII od 543. godine i CXXVII od 548. Te odredbe stigle su i u srednjovekovnu Srbiju sa prevodom vizantijskih pravnih zbirki (Zakonopravilo ili Nomokanon Svetoga Save i Sintagma Matije Vlastara) i nalaze se skupljene u sastavu (poglavlju) K – 12 Sintagme Matije Vlastara. Po svojoj sadržini to su uglavnom propisi preuzeti iz Prohirona, dopunjeni kasnijim carskim novelama. Cilj ovih propisa bio je da se ograniči pravo daljih srodnika na nasledstvo u korist crkve.
Dva člana Dušanovog zakonika koji regulišu nasledno pravo govore samo o nasleđivanju u vlasteoskom staležu. Član 41. predviđa slučaj ako vlastelin umre bez dece. Baštinu nasleđuju pobočni srodnici do osmog stepena srodstva. Prema članu 48, kada umre vlastelin „konj dobri i oružje se vraćaju caru“ a ostalu imovinu nasleđuju deca, jednako muška i ženska. Vraćanje konja i oružja je stari običaj, koji odražava vazalnu zavisnost vlastele prema vladaru.
O nasleđivanju u sebarskom staležu imamo samo nekoliko razasutih podataka u poveljama. Na osnovu toga teško je reći da li su za sebre postojala jedinstvena pravila o nasleđivanju (Dušanov zakonik o tome ćuti), ili su se razlikovala od vlastelinstva do vlastelinstva. Propisi o testamentalnom nasleđivanju nalaze se u sastavu D – 4 i K –12 Sintagme Matije Vlastara i odražavaju osnovne principe grčko rimskog (vizantijskog) prava: sloboda testiranja ograničena je samo takozvanim nužnim delom, što znači da zakonita deca moraju da dobiju minimum trećinu zaostavštine, odnosno polovinu ako je dece više od četvoro. Ne pravi se razlika između muške i ženske dece, a ostavilac može svoje naslednike da isključi iz nasleđa. Forma testamenta je uprošćena, a za punovažnost testamenta dovoljno je od 3 do 5 svedoka. Srpski prevodioci za testament koriste reči zaveštanije i zavet, ali pošto ti izrazi znače i svaki zavet uopšte, srpski redaktori su često koristili grčki termin diataks (διάταξις).
Činjenica da iz srednjovekovne srpske prošlosti nije sačuvan nijedan testament ne znači da je taj pravni institut Srbima bio nepoznat. U Dušanovom zakoniku i poveljama srećemo formulaciju „za dušu otdati“ i „za dušu pod crkov zapisati“, što odgovara pravu testiranja. Neposredni podatak
o slobodi testiranja srećemo u povelji kojom 1429. godine despot Đurađ Branković potvrđuje baštinu čelniku Radiču i između ostalog kaže da Radič svoju imovinu može „zapisati u svoj diatas.“