PRAVNI ZAPISI • Godina I • br. 2 • str. 364-389
JEZICI MANJINA U POSTUPCIMA U SRBIJI
Dr. iur. LLM (Freiburg) Bakić Nada
Rechtswissenschaftliche Fakultät Luzern, Schweiz, Switzerland
.
.
.
Pravni zapisi, br. 2/2010, str. 364-389
Originalni naučni članak
KLJUČNE REČI
Zvanični jezici; pravično suđenje; Identitet; Ljubaznost; Jezici manjina; Princip ličnosti; Proces; Jezik; Jezički zakon; Princip teritorijalnosti; Prevod; Ustav
APSTRAKT/REZIME
Jezičke odredbe srpskih procesnih zakona garantuju jako široka jezička prava koja nisu u skladu sa odredbama Ustava. Na osnovu ovih zakona, personalni princip je previše izražen, tako da su prava na osnovu teritorijalnog principa suvišna. Vođenje sudskog procesa je jedan od najkompleksnijih pravnih poslova koji zahteva veliko pravno znanje i iskustvo. Dodatno opterećenje sudskog postupka nepotrebnim prevođenjima samo usporava pravosuđe i ruši ugled pravne države. Jezičke odredbe procesnih zakona stavljaju sudove pred nerešive probleme. Ostvarenje zakonski garantovanih jezičkih prava je za pravni sistem nesavladivo i sa postojećim obimom jezičkih prava nije moguće da država garantuje pravo na fer suđenje. Posmatrano na internacionalnom nivou, jezička prava u jednom procesu garantuju se najčešće zbog postojanja prava na pravičan postupak (fair trial), a jako retko iz razloga da se omogući razvoj ličnosti ili negovanje manjinskog identiteta. Jezička prava u jednom procesu imaju pre svega ulogu da omoguće efektivnu pravnu zaštitu. Svaki državni organ ima obavezu da jedan proces okonča uz minimalne troškove i bez odugovlačenja. Nije smisao jednog procesa da se u njemu neguje manjinski identitet ili razvoj ličnosti, niti je jedan proces odgovarajuće mesto za tako nešto. Proces u kome bi i to bio cilj, prouzrokovao bi ogromne finansijske troškove, organizacione probleme, a efektivna pravna zaštita, kao osnovni cilj postupka, bila bi verovatno nedostižna. Zbog ovih razloga opravdano je jemčiti jezička prava u postupku samo zbog prava na pravičan postupak. Znanje jezika postupka je pretpostavka za efektivnu pravnu zaštitu i fer suđenje i samo je u slučaju neznanja jezika postupka moguće koristiti jezička prava, kao npr. pravo na prevođenje. Manjinski jezici mogu u postupku da budu zastupljeni na više načina. Moguće je da ceo postupak bude na manjinskom jeziku, da u postupku bude zastupljeno više jezika ili samo da se jemči pravo na prevođenje. Koji model se primenjuje zavisi od udela manjinskog stanovništva na jednoj teritorijalnoj jedinici i pravnopolitičkih ciljeva države u određenoj oblasti. Upotreba manjinskih jezika u postupku uvek je povezana s velikim finansijskim i organizacionim problemima. Svejedno koji model se primenjuje, država mora da vodi računa da u upotrebi manjinskih jezika jedan proces ne bude previše komplikovan, skup i da efektivna pravna zaštita bude uvek zajemčena. Srpski ustav pravi razliku između „jezika“ i „pisma“. To navodi na zaključak da se pod „jezikom“ podrazumeva usmeno korišćenje jednog jezika, a pod „pismom“ pisana upotreba jednog jezika. Ustav Srbije iz 2006. garantuje jezička prava manjina na osnovu teritorijalnog (član 79. stav 1. sem. 4. Ustava)33 i personalnog principa (član 79. stav 1. sem. 3. Ustava). Na osnovu teritorijalnog principa, jezičke manjine imaju pod određenim uslovima pravo na nivou opštine da i njihov jezik bude službeni jezik, što znači u usmenoj i pismenoj upotrebi. U tom slučaju, službeni jezik opštine je i jezik državnh organa koji imaju sedište na teritoriji te opštine. Član 79. stav 1. sem. 3. Ustava garantuje uopšteno pravo na korišćenje jezika, ali ne i pisma. Postavlja se pitanje smisla postojanja ovakvog prava u Ustavu, pošto Ustav metodom nabrajanja garantuje posebna jezička prava i u drugim oblastima društvenog života. Ovo pravo iz člana 79. stav 1. sem. 3. Ustava treba da služi kao ustavnopravni temelj za zakone koji bi mogli da garantuju jezička prava u oblastima koja nisu posebno nabrojana u Ustavu (nemački: Auffangrecht). Zakonska razrada ovog ustavnog prava ne sme da zadire u oblasti koje su regulisane drugim ustavnim odredbama. To znači da nije moguće da prava koja se izvode iz ovog ustavnog člana nude šira ili uža prava u oblastima koje su regulisane drugim ustavnim normama. Član 199. Ustava garantuje jezička prava pripadnicima jezičkih manjina da uz besplatno prevođenje usmeno upotrebljavaju svoj jezik pred svim državnim organima. Ovaj član garantuje, na osnovu personalnog principa, pravo u postupku na upotrebu svog jezika, ali ne i pisma, putem prevođenja. Pismena komunikacija mora da bude na službenom jeziku postupajućeg organa. S obzirom na to da se jezička prava u jednom procesu garantuju iz razloga efikasne pravne zaštite, nije moguće koristiti ih u slučaju poznavanja jezika postupka. Pored pravno-političkih razloga, na ovaj zaključak upućuje i tumačenje člana 199. stav 2. Ustava koji kaže da „neznanje jezika“ ne sme da bude prepreka za ostvarivanje prava. „Neznanje jezika“ postupka premošćuje se prevođenjem. Ovo navodi na zaključak da u slučaju znanja jezika postupka ne postoje jezičke smetnje za ostvarenje prava. Jezička prava garantuju se samo licima koja ne znaju jezik postupka, iz čega sledi da svi koji znaju jezik postupka ne mogu da koriste jezička prava u postupku. Iz sistematskog tumačenja člana 79. stav 1. sem. 3. i člana 199. stav 2. Ustava proizlazi da pripadnici manjina u slučaju neznanja jezika postupka imaju pravo na besplatno usmeno prevođenje. Član 79. stav 1. sem. 3. Ustava garantuje pripadnicima manjina uopšteno usmeno korišćenje njihovog jezika, a član 199. stav 2. Ustava kaže da neznanje jezika nije prepreka za ostvarivanje manjinskih prava. U slučaju da pripadnici manjina moraju da plate troškove prevođenja, verovatno bi odustali od korišćenja svojih manjinskih prava. Na osnovu ovde izloženog može se zaključiti da član 199. Ustava garantuje pripadnicima manjina da u bilo kom postupku besplatno usmeno koriste manjinski jezik i to u slučaju kad ne poznaju službeni jezik postupajućeg organa. Članovi 16. i 17. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma nisu u skladu sa članom 199. Ustava. Ovi članovi predviđaju jako široko ostvarivanje prava na osnovu personalnog principa i garantuju pravo na besplatno usmeno i pismeno prevođenje pred svim državnim organima, u čitavoj državi, na svim nivoima vlasti pred kojima jedan manjinski jezik nije službeni jezik i obavezu državnih organa da sa strankama komuniciraju na tim jezicima. Time ovaj zakon faktiči garantuje pravo na obostranu komunikaciju sa državom na manjinskom jeziku. Iz funkcionalnih razloga nijedna država ne može da garantuje ovakvo pravo. Preuzete međunarodne pravne obaveze države ne garantuju pravo na komunikaciju na manjinskim jezicima. Jezička prava garantovana kroz zakone na osnovu personalnog principa moraju da se temelje na članu 79. stav 1. sem. 3. Ustava. Ovaj član ne garantuje pravo na komunikaciju sa državom na svom jeziku, već samo pravo pripadnika manjina na „korišćenje svog jezika i pisma“. Ovo znači da državni organi nemaju obavezu da odgovaraju na manjinskim jezicima, već samo da prihvataju upotrebu manjinskih jezika od strane pripadnika manjina i to u slučaju kad oni ne poznaju jezik postupka. Teritorijalno važenje čl. 16. i 17. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma i trenutni broj manjinskih jezika u zemlji predstavljaju nesavladive prepreke za normalno funkcionisanje države. Ovakve zakonske obaveze koje danas postoje u Srbiji faktički ne bi mogla nijedna država da podnese i da normalno funkcioniše. Zakonska razrada jezičkih prava u jednom postupku mora da se temelji na članu 199. Ustava i na poštovanju obima prava i granice koje on postavlja. Članovima 16. i 17. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma stvarno i teritorijalno prevazilaze se garancije iz člana 79. stav 1. sem. 4. Ustava i ne poštuju ograničenja koja su sadržana u ovom ustavnom članu. S obzirom na to da primena čl. 16. i 17. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma čini član 79. stav 1. sem. 4. Ustava suvišnim, ove odredbe Zakona su neustavne. Član 96. Zakona o parničnom postupku garantuje samo usmenu upotrebu manjinskog jezika u slučaju da on nije u službenoj upotrebi u sudu. Pismena komunikacija sa sudom mora da bude na službenim jezicima suda. Zakon o parničnom postupku izjašnjava se posredno preko člana 361. st. 1. i 2. tačka 8. o tome da li pravo da se koriste svojim jezikom i pismom imaju i lica koja vladaju službenim jezikom suda. Taj član kaže da postoji bitna povreda postupka ako je sud odbio zahtev stranke da upotrebljava svoj jezik i pismo, a to je moglo imati uticaj na donošenje zakonite i pravilne presude. Ako se pravo na upotrebu svog jezika i pisma ne dozvoli stranci koja zna jezik postupka, to ne može imati uticaj na ishod postupka i presudu. Stoga odbijanje zahteva za korišćenje manjinskog jezika u postupku u kome stranka vlada jezikom postupka ne može da predstavlja bitnu povredu parničnog postupka. Ove odredbe Zakona o parničnom postupku su u saglasnosti sa članom 199. Ustava. Zakon o krivičnom postupku, protivno članu 199. Ustava, garantuje pravo prevođenja čak i u slučaju kad se jezik postupka razume. Član 9. stav 3. Zakona o krivičnom postupku predviđa da se procesna stranka može odreći prava na prevođenje ako zna jezik na kome se vodi postupak. Iz ovog proizlazi da stranka u postupku može i pored znanja procesnog jezika da se koristi pravom na prevođenje. Član 368. stav 1. Zakona o krivičnom postupku predviđa da bitna povreda krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu procesnim strankama ili samom braniocu uskraćeno da upotrebljavaju svoj jezik i prate tok postupka na tom jeziku. Ovo znači da bitna povreda postupka može da nastupi i kad jedno lice vlada jezikom postupka, a ne dođe do prevođenja na jezik tog lica. U toku postupka moguće je da dođe do povrede procesnih prava samo stranke u postupku. Branilac nije stranka u postupku već on zastupa prava jedne stranke, prema tome ne može u jednom postupku da bude povređeno neko njegovo pravo, pa ni pravo na prevođenje. Član 9. Zakona o krivičnom postupku mora da bude usklađen sa članom 199. Ustava i da garantuje pravo na prevođenje samo u slučaju neznanja jezika postupka Zakon o opštem upravnom postupku se ne određuje povodom pitanja o prevodu na manjinski jezik za stranku koja zna jezik postupka. Prema tome treba poći od toga da ovo pitanje reguliše nadređeni pravni akt – Ustav. U članu 2. Zakona o opštem upravnom postupku predviđeno je da ako se upravni postupak ne vodi na jeziku stranke, ona ima pravo na dostavljanje svih pismena na svom jeziku. Ustav u čl. 199. i 32. garantuje samo besplatno prevođenje u slučaju da se ne razume jezik sudskog postupka. Znači, Ustav garantuje samo usmeno prevođenje, a ne i prevođenje pismena u postupku. Član 2. Zakona o opštem upravnom postupku predstavlja nepoželjno proširenje ustavnih garancija, jer nameće državi i lokalnoj samoupravi ogromne troškove prevođenja. Ni pravnopolitički nije moguće opravdati ovakvo zakonsko rešenje, jer u državi postoji puno manjinskih jezika, pa čak i njihovo minimalno uključivanje u pravni sistem predstavlja ogroman poduhvat, koji ni mnogo veće ni mnogo bogatije zemlje ne bi mogle savladati. Član 80. stav 2. Zakona o prekršajima predviđa da u slučaju kad službeni jezik prekršajnog organa nije jezik stranke, ona u postupku ima pravo na upotrebu svog jezika i usmeno prevođenje svih dokumenata i radnji u postupku. Ustav garantuje samo usmeno prevođenje, a ne i prevođenje svih pismena. Član 80. stav 3. Zakona o prekršajima propisuje mogućnost da stranka koja zna jezik postupka može odustati od korišćenja prava na prevođenje. Iz toga sledi da i stranka koja zna jezik postupka može da se koristi jezičkim pravima u postupku. I ove zakonske odredbe su neustavne i moraju se dovesti u sklad sa čl. 199. i 32. Ustava koji garantuju samo usmeno prevođenje i to u slučaju nepoznavanja jezika postupka. Na osnovu člana 251. stav 1. tačka 4. Zakona o prekršajima, bitna povreda prekršajnog postupka postoji kad su povređena jezička prava ne samo stranaka već i branioca. Sve što je u ovom tekstu navedeno u vezi sa jezičkim pravima branioca u krivičnom postupku važi i u prekršajnom postupku. Bitna povreda prekršajnog postupka zbog povrede jezičkih prava stranaka u postupku može da nastane i kad stranka vlada jezikom postupka. I ovo zakonsko pravilo je protivno čl. 199. i 32. Ustava i mora se dovesti u sklad sa Ustavom. Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma predviđa primenu člana 16. tač. 1-4. na postupak pred Ustavnim sudom, što znači da je moguće koristiti manjinski jezik i u slučaju kad se službeni jezik suda poznaje. Kao što je pokazano, zakonsko ostvarenje personalnog principa mora biti dovedeno u sklad sa Ustavom. Odluke Evropskog suda pravde nisu obavezujuće za Srbiju, ali članstvom Srbije u Evropskoj uniji odluke ovog suda biće obavezne i za Srbiju. S obzirom na nastojanja Srbije da postane član Evropske unije, prilikom tumačenja normi trebalo bi se uzeti u obzir i odluke ovog suda. Odluke Evropskog suda pravde treba da služe kao orijentir pri tumačenju normi unutrašnjeg prava. U slučaju Mutsch i u slučaju Bickel i Franz sud je odlučio da pravo na određeni jezik u procesu, koje je garantovano državljaninu jedne zemlje, mora da se garantuje i svim građanima Evropske unije. Ovo znači da bi sva jezička prava u jednom procesu koja su garantovana manjinama u Srbiji bila garantovana i građanima Evropske unije. Procesna jezička prava u Srbiji su u takvom obimu zajemčena da njihovo ostvarivanje predstavlja za državu veliko finansijsko i organizaciono opterećenje i država nije u stanju da garantuje efikasan proces koji bi bio završen u razumnom roku. Stoga je potrebno procesna jezička prava usko tumačiti, dopustiti ih samo iz razloga ostvarenja prava na pravičan postupak, što znači u slučaju nepoznavanja jezika postupka. Tumačenje jezičkih normi i ukupna jezička politika moraju da se temelje na razmišljanjima, odlukama i principima zasnovanim na zdravom razumu. Veliki problemi u pravnom sistemu postoje i zbog nerazvijene pravne nauke. U zemlji se nijedna institucija ne bavi pravnim problemima u oblasti manjinske zaštite. Mnogi pravni problemi iz prakse nisu u nauci ni registrovani. Sledeća pitanja u nauci nisu ni postavljena: U slučaju prevoda na jedan manjinski jezik ko snosi odgovornost za pogrešan prevod? Koja je pravna snaga prevoda? Koji tekst je pravno obavezujući? U teoriji je zastupljeno mišljenje da jedna država može da upotrebljava najviše dva službena jezika u pravnom sistemu, a da pri tome funkcioniše bez većih problema. U Srbiji ne postoji ni saglasnost koliko manjinskih jezika u zemlji postoji, a polazi se od toga da svi jezici njenih državljana mogu da se koriste u pravnom sistemu. Zakonske garancije i sadašnje ostvarivanje jezičkih prava manjina u Srbiji stvaraju i produbljuju pravnu nestabilnost i time destabilizuju državu.