PRAVNI ZAPISI • Godina II • br. 2 • str. 358-397
KONSIGNACIJA I NACRT ZAJEDNIČKOG REFERENTNOG OKVIRA ZA EVROPSKO PRIVATNO PRAVO
Prof. Thaythy Tibor
Professor of Law, Central European University, Budapest, Hungary
Email: tajtit@ceu.hu
.
.
.
Pravni zapisi, br. 2/2011, str. 358-397
Originalni naučni članak
KLJUČNE REČI
pošiljka; usklađivanje evropskog privatnog prava; Nacrt zajedničkog referentnog okvira; Jedinstveni komercijalni zakonik Sjedinjenih Američkih Država; pošiljka kao obezbeđena transakcija; transplantacija; funkcionalni pristup; pravni dogmatizam; bihevioralna ekonomija; prividno vlasništvo (lažno bogatstvo); osiguranje kamate na novac za kupovinu; prioriteti; poverenja; druga generacija finansijera
APSTRAKT/REZIME
Oblast koja je sigurno najbogatija novinama za evropske pravnike u trenutno najznačajnijem dokumentu što se evropskih napora ka harmo- nizaciji prava tiče, tzv. Nacrtu zajedničkog referentnog okvira za evrop- sko privatno pravo (Draft Common Frame of Reference), jeste IX knjiga o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima. To se u velikom delu može pripisati uticaju američkog modela kodifikovanog u devetom pog- lavlju (inače za evropske standarde nelogično nazvanog Član 9 – Article 9) Jednoobraznog trgovačkog zakonika (UCC). To je onaj model koji je inspirisao ne samo anglosaksonske pravne sisteme, počev od kanadske provincije Ontario krajem šezdesetih godina pa do Australije, gde je baš ove godine stupio na snagu novi zakon sa sistemom po uzoru na američ- ki, nego i najveći deo reformski orijentisanih istočnoevropskih zemalja. Danas skoro da nema postsocijalističke zemlje u Evropi koja se nije bar jednom latila reformi založnog prava radi poboljšanja uslova kreditiranja. Ovaj članak je posvećen baš jednoj od takvih, doduše u Evropi još neis- korišćenih novina, to jest načinu i razlozima podvođenja konsignacijskih ugovora pod novi založnopravni režim.
Najvažnija karakteristika devetog poglavlja Jednoobraznog trgovač- kog zakonika (UCC) jeste tzv. funkcionalan pristup pravu. Odnosno, pod- vođenje svih transakcija koje služe kao sredstva obezbeđenja kredita pod založnopravni režim, bez obzira na njihov naziv – pri tom pod ’kreditom’ podrazumevajući ne samo zajam (loan-credit) nego i privilegiju da se cena ne plati odmah po prijemu robe (sale-credit). Tako, protivno shvatanju kontinentalno evropske pravne dogmatike, lizing pa i konsignacija smat- raju se založnim ugovorima. Novi tretman konsignacije prema Nacrtu za- jedničkog referentnog okvira u osnovi se svodi na to. Doduše ni iz teksta Nacrta, niti iz dosadašnjih komentara ne vidi se tačno koliko duboko će novine ići. Na primer, prema američkom sistemu, konsignantovo svo- jinsko pravo nad stvarima datim u konsignaciju i u rukama konsignatara mora da se registruje u jednom javnom registru, kao i da važe posebni prioritetni principi i pravila naplate. Odnosno, konsignantova pridržana svojina neće biti puna svojina, samo stvarno pravo jednako založnom pra- vu i bez obzira na njegovu zadržanu svojinu, drugi finansijer će moći da ima prioritet u naplati.
Ovaj američki sistem je proizvod tri faktora. Kao prvo, bojazan od prividnog vlasništva (ostensible ownership ili false wealth), što postoji u slučaju svih takvih ugovora gde se založni objekat predaje u državinu duž- nika za vreme trajanja ugovora. Državina se pak može tumačiti od strane ostalih učesnika prometa kao vlasništvo, na osnovu čega dužnik može ne samo otuđiti tu stvar, nego je može i založiti za dobijanje kredita. To je ona nit koja vezuje, na primer, hipoteku, lizing i konsignaciju, bar po ame- ričkom pravu. Već se i englesko pravo razlikuje od ovog pristupa, jer po njemu ugovori koji se zasnivaju na pridržaju svojine ne mogu biti ravno- pravni sa založnim pravom jer se založno pravo ne može osnovati zadr- žavanjem (retention versus grant) stvarnoga prava. Nemačko pravo je još u XIX veku rešilo ovaj problem uvođenjem radikalnog principa zabrane kreiranja novih stvarnih prava (numerus clausus), pa i sredstava obezbe- đenja sa stvarnopravnim dejstvima. To je razlog da i dan-danas nemački privatni i trgovački zakonici poznaju jedino ručnu zalogu kao formu za- ložnog prava nad pokretnim stvarima (zadržanje svojine nad stvarima je isto regulisano ali se ne poima kao forma založnoga prava). Za razliku od toga, anglosaksonski pravni sistemi su zauzeli jednu liberalnu poziciju prema kojoj, s jedne strane, nemaju zabrane kao nemački, ali, s druge stra- ne, nova sredstva obezbeđenja biće punopravno priznata samo ako ostali učesnici prometa budu o tome obavešteni, prvenstveno putem registracije u za to otvorenoj javnoj knjizi. Kako je kapitalizam već u XIX veku stvo- rio veći broj posebnih sredstava obezbeđenja (npr. hipoteka na pokretnim stvarima, lizing, lebdeća zaloga), stvoren je i veći broj javnih registara, često sa nejasnim pravilima. Član 9. Jednoobraznog trgovačkog zakona postigao je toliki uspeh baš zbog toga što je sva ta posebna sredstva pod- veo pod jedan jedinstveni sistem, uključujući i centralizaciju registracije na nivou pojedinih saveznih država.
Drugi faktor od uticaja je bilo to da su neka od ovih sredstava obez- beđenja bila zamišljena i korišćena radi izbegavanja prethodno već uspos- tavljenih registara i pravila. Na primer, u istočnoj Evropi sada popularan lizing (bez obzira da li finansijski ili operacioni) izrastao je iz težnje da se izbegnu obaveze registracije većeg broja ugovora (tada još pisanih rukom), suviše formalnih pravila o načinu naplate iz založnog objekta propisanih za tzv. hipoteku na pokretnim stvarima (chattel mortgage), kao i svi rizi- ci vezani za njihovu veoma formalnu proceduru kreiranja. Danas lizing nije isto što i pomenuta hipoteka ili konsignacija, doduše u sva tri slučaja glavno sredstvo obezbeđenja jeste zadržana ili preneta svojina – odnosno manipulisanje svojinom na založnoj stvari.
Treći faktor je pravnopolitička odluka (policy choice) da se preko za- ložnog prava stvore uslovi za dobijanje, ako treba, i više kredita i od većeg broja finansijera. To se postiglo, s jedne strane, tako što skoro svaka stvar koja se može prodati na tržištu sada može da služi kao predmet zaloge. S druge strane, preko posebnih prioritetnih i notifikacionih pravila, omogu- ćilo se i to da ista stvar bude predmet više zaloga, pa da se tako omogući pristup kreditima od više finansijera. Danas, u vreme svetske finansijske kri- ze ove solucije će se činiti suludim, ali ne treba zaboraviti da je i dan-danas finansiranje najvažnijeg segmenta ekonomije čak i najrazvijenijih zemalja – finansiranje malih i srednjih preduzeća koja zapošljavaju najveći broj stanovnika – ostalo nerešeno. Na primer, mogućnost dobijanja jednog kredita na osnovu lebdeće zaloge koja pokriva svu sadašnju i buduću imo- vinu jednog preduzeća najverovatnije neće biti dovoljna, te će, po pravilu, biti potreban drugi kredit po osnovu nekog drugog sredstva obezbeđenja. Bez posebnih pravila nalik na ona koje američko založno pravo zna i onih o kojima ova analiza o konsignaciji govori, teško da će se naći takvi finan- sijeri.
Sumirajući, shvatanje toga zašto pomenuta novina Nacrta i transfor- macija konsignacije u založno pravo može da ima smisla, pretpostavlja znatno više od puke komparacije. Kao prvo, bez stavljanja na stranu prav- ne dogmatike kontinentalno-evropskog pravnog razmišljanja i njegove za- mene sa funkcionalnim poimanjem prava, teško da se može doći do srži problematike. Kao drugo, treba imati na umu da je i u Americi do ovih konceptualnih promena došlo iz veoma konkretnih ekonomskih i finan- sijskih razloga: kako omogućiti preduzećima da dođu do kredita neophod- nih za poslovanje? To je taj konkretan ekonomski razlog zbog kojeg ima smisla staviti pod znak pitanja valjanost ustaljenih pravno-dogmatskih klasifikacija i principa i u Evropi. Takvo poimanje konsignacije u stva- ri znači njenu metamorfozu u sredstvo obezbeđenja kredita i posebnog oblika finansiranja naročito malih i srednjih preduzeća. Ako ne budemo imali u vidu šta u privrednom životu ova novina Nacrta zajedničkog refe- rentnog okvira može da donese, sve će ostati ignorisano kao nepotrebna komplikacija prava.
Kako je komparativnopravna obrada teme konsignacijskih ugovora oskudna, a ekonomski potencijal skriven u konsignacijskim ugovorima kao sredstvima finansiranja ostao nezapažen i neiskorišćen u istočnoe- vropskim zemljama i zemljama u razvoju, ovaj članak je pokušaj da počne da se ispunjava ta praznina. Ekonomski uslovi i trgovački običaji nisu isti u Sjedinjenim Američkim Državama i u Evropi, stoga je naivno misliti da se američko pravo može jednostavno transplantirati na stari kontinent i da će se konsignacija kao način finansiranja jednostavno odomaćiti ovde. Doduše, slično kao u Americi, i u Evropi bi to prvenstveno trebalo da zavisi od potencijalnih finansijera i korisnika kredita. Kako i Evropa sada već misli da ima smisla napraviti ovaj korak, ima smisla i početi da se bavimo ovom temom.