PRAVNI ZAPISI • Godina V • br. 2 • str. 384-412
PRAVO NA ZDRAVLJE I LJUDSKI ORGAN – PRAVO KAO POSLEDICA?
Prof. dr Sándor Judit
Professor of Law, Political Science and Gender, Central European University, Budapest
Director of the Center for Ethics and Law in Biomedicine, Budapest
e-mail: sandorj@ceu.hu
.
Pravni zapisi, br. 2/2014, str. 384-412
Originalni naučni članak
KLJUČNE REČI
pravo na zdravlje; pravo na zdravstvenu zaštitu; dodela organa; donacija organa; transplantacija; nedostatak organa; biomedicina; bioetika; kadaver; mađarsko zdravstveno pravo
APSTRAKT/REZIME
U ovom radu autorka analizira pravo na zdravlje i pravo na zdravstvenu zaštitu u posebnom kontekstu, u kontekstu donacije tkiva i organa. Autorka tvrdi da transplantacija organa i tkiva predstavlja koristan primer za diskusiju o glavnim koncepcijskim izazovima kojima su izložena pomenuta, inače bliska prava. Štaviše, proučavanje obima ovih prava u kontekstu transplantacije pruža značajan ključ za razumevanje do koje mere pravo na zdravlje obuhvata ne samo pravo na pristup osnovnim zdravstvenim uslugama, nego i za to do koje mere nematerijalna solidarnost, u formi oslanjanja na altruizam drugih, može da oblikuje konture navedenih prava.
Od kada je formalno priznato kao međunarodno ljudsko pravo, pravo na zdravlje ne prestaje da bude predmet pravnih rasprava. Kada je reč o pravu na zdravstvenu zaštitu, ono zahteva progresivno tumačenje uvek kada nova medicinska tehnologija obeća očuvanje života i zdravlja. Evropski pristup, koji kategorično zabranjuje plaćeno doniranje, oslanjajući se, istovremeno, uglavnom na sistem pretpostavljene saglasnosti u slučajevima uzimanja organa od umrlog, formirao je novi javni domen u kojem su pravo na zdravlje i pravo na zdravstvenu zaštitu postali ključni elementi u postupku transplantacije.
Očigledno je da osobe koje se nalaze na listama čekanja organa uživaju pravo na zdravlje. Međutim, ovo pravo ne obezbeđuje direktno parvo na neki određeni organ, već uključuje pravo na adekvatan pristup zdravstvenoj zaštiti i pravo na informacije u odnosu na donaciju organa. Štaviše, pravična dodela dostupnih organa, pravičnost, kao i pristup donora i primaoca post-operativnim tretmanima, uključeni su u obim opšteg prava na zdravlje. Problem, kao što smo videli, predstavlja najvažniji element zdravstvene zaštite primaoca: naime dostupnost odgovarajućih organa zavisi od altruizma drugih. Pravnim sistemom, tačnije, ustavnim sistemom, ne može se garantovati pristup ljudskim organima u formi osnovnih prava.
Kako autorka pokazuje, pravo na zdravlje ne uključuje pravo da se postane i ostane zdrav, i razlikuje se od prava koja uživaju pacijenti, iako je sa njima povezano. Na prvi pogled izgleda da pravo na zdravlje ne obuhvata ni pravo na pristup transplantaciji. Međutim, statistički podaci o broju izvršenih transplantacija u različitim zemljama mogu nas navesti da tvrdimo da individualni altruizam i biosocijalna solidarnost mogu da budu podstaknuti pojačanom obavezom države da stvori optimalnu infrastrukturu za transplantaciju. Ova nova obaveza implicitno se odnosi i na nova prava donora i primaoca organa, kao i na njihova prava koja se tek razvijaju. Sledstveno tome, prava u vezi sa transplantacijom predstavljaju poseban izazov konceptu socijalnih prava. Država postaje odgovorna za podsticanje altruizma među građanima i to jačanjem svesti o potrebi donacije organa.
Kakva se pouka može izvući iz kontroverze koju prati transplantacija organa? Prvo, pravo na zdravlje nije automatski primenjivo u ovoj oblasti, već ono postepeno dobija na važnosti. Drugim rečima, ono je više posledica tehničkog i pravnog razvoja, nego što je sui generis pravo. Drugo, da bi se moglo tvrditi da je pravo na zdravlje primenjivo u oblasti transplantacije, bilo je potrebno da transplantacija postane glavni tretman u odnosu na nekoliko ozbiljnih bolesti koje ugrožavaju život. U poređenju sa tim, treba primetiti da se neke nove tehnologije, kao što je, na primer, lečenje matičnim ćelijama, još nisu dovoljno razvile da bi se za njih moglo reći da su u razumnoj meri bezbedne, efikasne i pristupačne alternative transplantaciji. Zato se u vezi sa takvim medicinskim tretmanima ne može govoriti o jednakoj i pravičnoj dodeli dobara i pristupa zdravstvenoj zaštiti. Alternativne mogućnosti su, zbog brige o ljudskim pravima, za sada napuštene. S druge strane, evropska pravna rešenja za prevazilaženje problema nedostatka organa stvorila su novi, snažan monopol države i obavezu dostizanja pravičnog i nepristrasnog pristupa organima, njihovoj distribuciji i dodeli. Prema tome, ono što je preostalo jeste novo pravo u okviru prava na zdravlje, pravo na pristup transplantaciji, koje je nastalo kao posledica distribucije i dodele organa u javnom domenu.