PRAVNI ZAPISI • Godina X • br. 2 • str. 382-398
O MESTU DISKRECIONE OCENE U KELZENOVOJ ČISTOJ TEORIJI PRAVA
Ana Escher
Doktorand, Univerzitet u Lisabonu
e-mail: anaescher@campus.ul.pt
.
.
Pravni zapisi, br. 2/2019, str. 382-398
Originalni naučni članak
KLJUČNE REČI
Hans Kelzen, čista teorija prava, diskreciona ocena, odredi- vost, sukob norme, pravna praznina
APSTRAKT/REZIME
Imajući u vidu da Kelzen pominje diskrecionu ocenu samo usput, rad počinje pregledom tekstualnog razvoja diskrecione ocene kroz celokupan Kelzenov opus, kao I kroz opus njegovih učenika Alfreda Verdrosa i Adolfa Merkla. Usredsredivši se na drugo izdanje Kelzenove Čiste teorije prava, rad odgovara na pitanje da li kelzenovski koncept diskrecione ocene stvarno postoji. Naglasak se stavlja na tri tekstualna odlomka Kelzenove Čiste teorije prava u kojima se diskreciona ocena jasno pominje.
U prvom izdvojenom tekstualnom odlomku, diskreciona ocena se javlja kao okvir postepene konkretizacije i savršeno odgovara istorijskom razvoju Kelzenove ideje: dakle, u vezi sa nužnom neodređenošću i odsustvom normativne konkretizacije. U drugom tekstualnom odlomku diskreciona ocena se ne pominje doslovno, ali se javlja kao odgovor u slučaju sukoba normi. Ovo tumačenje je oborivo budući da ako ne postoji norma koja rešava ovaj sukob, konflikt normi istog nivoa (opšta, opšta, pojedinačna, pojedinačna) neminovno ostavlja mogućnost izbora organima pri- mene zakona – kako to sam Kelzen navodi.
U trećem (poslednjem) tekstualnom odlomku, diskreciona ocena se pojavljuje kao moguć ali neprihvaćen odgovor na problem postojanja pravne praznine. U radu se posebno ističe da referenca na ovaj odlomak predstavlja pitanje interpretacije i prevoda. Povezanost diskrecione ocene sa pravnom prazninom uputila je neke prevodioce na alternativno tumačenje: tvrdi se, naime, da taj odlomak teksta nije korišćen u formalnom smislu zamenjujući tako pravi ’Ermessen’,’diskrecionu ocenu ’izrazom’ slobodna procena’ ili ’slobodna volja’.
U radu se predlaže da se usaglase gledišta oba tekstualna odlomka u kojima se pominje diskreciona ocena (kao okvir postepene konkretizacije i kao moguć odgovor na problem pravne praznine) jer se pretpostavlja da se oba odnose na ideju diskrecione ocene u formalnom smislu. To se može izvesti povezivanjem diskrecione ocene sa idejom celovitosti pravnog sistema, nešto što je već nagovestio Verdros.
Povezivanje sva tri navedena tekstualna odlomka autorku dovode do zaključka o sledeće tri vrste diskrecione ocene: odrediva, celovita i konzistentna diskreciona ocena.
U traganju za odgovorom na pitanje da li postoji osnovani i koherentni kelzenovski koncept diskrecione ocene, u radu se navodi da se po svemu sudeći samo prvi tip diskrecione ocene (odrediva diskreciona ocena) uklapa u mogući i početni koncept diskrecione ocene kao odsustvo kompletne pravne odredivosti. Posle detaljne analize, autorka ističe da se sve tri vrste (to jest sve situacije diskrecione ocene koje Kelzen pominje) mogu shvatiti kao stvar rešavanja problema neodređenosti prava. Rad se završava tvrdnjom da je Kelzenova vodeća ideja bila ishodna diskreciona ocena, a ne izvorna diskreciona ocena. Ovaj mogući kelzenovski koncept ističe stoga samo nužnu neodređenost izraženu u normativnom ishodu. Autorka navodi da je detaljna identifikacija izvora te neodređenosti manjeg značaja(mada pretpostavljena tu i tamo) od posledica koje proizvode situacije sa diskrecionom ocenom(mada se tu i tamo koncept izbora pretpostavlja i navodi kao primer).